Када низ босанске планине полако сиђеш на обалу мора Панонскога и залуташ у мојеод њега још влажне гудуре и видиш какопитомим, бићеш ми близу.
Ако сазнаш колико је много беспућа, свикнеш да слушаш властите кораке и у њима звук знања, док пут отвори село ово, у које је и први његов становник залутао, неки Сајталија.

Знао ваљда чојек да је сваки пут лутање и сваки посaо залудан...

Кажу: Био је ту чојек толико богат, да војска кад наиђе свима пода косе да косе, али то је било давно и више Гардине, одакле и Маџари одоше кад се пет година није сњег отопио, али то је било посље.
Ономад дођоше, све старе у штали запалише, а посље се земље отворише и оде народда ради. Одскора боље да ти не причам а и не знам.